Nemaju samo medvedi zimski san

Sa dolaskom hladnog vremena, živi svet umerenih klimatskih područja priprema se za predstojeće izazovne uslove. Ljudi oblače topla odela, neke životinje dobijaju zimsko krzno i skladište masne naslage koje će im omogućiti da prežive hladnoću i manjak hrane, dok neke grupe organizama ulaze u stanje mirovanja ili „zimski san“. Čak i biljke uglavnom miruju tokom zime. Ovo stanje se kod „toplokrvnih“ organizama zove hibernacija (lat. hibernatio = prezimljavanje), a kod „hladnokrvnih“ brumacija (od lat. brūma = zimska kratkodnevica, zima). Toplokrvno i hladnokrvno stavljamo pod navodnike jer su to tek delimično tačni izrazi. Ispravno je za prve organizme reći da su endotermni i (uglavnom) homeotermni, a za druge da su ektotermni ili poikilotermni organizmi. Endotermni organizmi mogu samostalno, metaboličkim procesima, „iznutra“ (grč. ἔνδον, endon), da proizvode i održavaju približno stalnu temperaturu tela ili bar vitalnih organa – mozga, srca, jetre („homeotermija” od grč. ὁμός, homos = isti, jednak) – koja ne zavisi od temperature okruženja, dok temperatura tela i životni procesi ektotermnih grupa organizama variraju u zavisnosti od temperature sredine u kojoj se nalaze (grč. ἐκτός, ektós = spolja i ποικίλος, poikílos = promenljiv, varijabilan). Osim od hladnoće, ektotermi se moraju sklanjati i od previsoke temperature: ne mogu se rashladiti znojenjem, dahtanjem i sl. pa moraju da traže senovita ili hladna skrovišta. Neke životinje ulaze u periode mirovanja tokom leta ili suše i to se zove estivacija (lat. aestivare, mirovati tokom leta/vrućine).

Zimsko mirovanje možemo definisati kao stanje minimalne aktivnosti (obamrlost, umrtvljenost), sa karakterističnim padom metaboličke aktivnosti (usporeno disanje, usporeni otkucaji srca, niska telesna temperatura). Pored ekstremnih temperatura koje utiču na ulazak životinja u stanje mirovanja, okidač za ovu taktiku može biti i nedostatak hrane, kao i izbegavanje predatora. „Zimski san“ se najčešće povezuje sa sisarima, ali nije karakterističan samo za njih. Naprotiv, veliki broj gmizavaca, vodozemaca, razni beskičmenjaci, pa čak i jedna vrsta ptica, ulaze u zimsko mirovanje. Zavisno od grupe životinja i spoljašnjih uslova, mirovanje može trajati od nekoliko dana do nekoliko meseci.

Gmizavci su ektotermni organizmi. Samim tim, sa dolaskom hladnog vremena moraju da uđu brumaciju kako bi preživeli niske temperature. Postoji nekoliko okidača u prirodi koji signaliziraju gmizavcima da je vreme da smanje svoju metaboličku aktivnost. Uglavnom se dele na spoljašnje i unutrašnje, gde su spoljašnji vezani za fotoperiod (dužinu dana), vlažnost i temperaturu, a unutrašnji za variranje hormona. Dolazak proleća, tačnije porast spoljašnje temperature, duže trajanje dana i promena atmosferskog pritiska signali su gmizavcima da se probude iz zimskog mirovanja. Jedna od odlika brumacije jeste ta što se, za razliku od hibernacije, kada su životinje u dubokom snu, ektotermi tokom toplijih dana bude i piju vodu.

Pored toga što je uspešna strategija za preživljavanje nepovoljnih vremenskih uslova, brumacija ima i efekat na razmnožavanje ovih organizama. Ovo je pogotovo vezano za vrste koje žive u umerenim klimatima, gde hladno vreme inicira proizvodnju spermatozoida kod mužjaka, a ženke sprema za ovulaciju u proleće. Takođe, primećeno je da postoji razlika između mužjaka i ženki u vremenu izlaska iz brumacije: mužjaci uglavnom prvi izlaze.

A gde to gmizavci spavaju?

Kako bi preživeli niske temperature i oštre zime, gmizavci nalaze rupe u zemlji, stenama i pećinama ili koriste napuštene jazbine drugih životinja. Neophodno je da u skloništu temperatura ne pada ispod nule, osim nakratko. Zato su prirodna skloništa na dubinama ispod nivoa mržnjenja tla, a koja će to dubina biti zavisi od strukture i vlažnosti zemljišta. Naravno, i od ovoga postoje izuzeci (slika).

 

 

Levo: Poskok, jedna od tri otrovne zmije koje se sreću i u našoj zemlji, mirovao je ispod tankog sloja snega. Desno: Nekoliko minuta nakon buđenja, kada se malo zagrejao, počeo je da sikće, besan što smo ga uznemirili (fotografisala Sonja Nikolić 3. maja 2015, na crnogorskim Prokletijama).

Zimska prebivališta gmizavaca i drugih životinja nazivaju se zimovnici ili hibernakulumi i često se u njima može naći veliki broj jedinki iste ili čak različitih vrsta. Poznat primer masovne brumacije su severnoameričke zmije roda Thamnophis koje zimu provode u grupama od po nekoliko stotina. Njihov izlazak iz zimovnika na proleće predstavlja spektakularan prizor i privlači veliku pažnju: tada se zmije okupljaju u desetinama hiljada kako bi se parile.

Životinje se uglavnom godinama vraćaju na mesto pogodno za zimovanje. Neretko su zimovnici udaljeni od mesta na kojima se životinje hrane i razmnožavaju: narušavanje, ujednačavanje i „cepkanje“ (fragmentacija) staništa (poljoprivredom, izgradnjom naselja i puteva i sl.) predstavljaju veliki problem jer osim što pogodni prostori nestaju, mnoge jedinke stradaju pri kretanju između ta dva područja. Zato je potrebno održavati mozaičnost staništa, a pri planiranju bilo kakvih intervencija konsultovati se sa stručnjacima kako bi se razmotrilo prisustvo i potrebe divljih vrsta.

U nekim mestima gde se nalaze velike populacije gmizavaca, kao kod pomenutog primera severnoameričkih zmija, postoji snažna građanska inicijativa da se te populacije očuvaju. Jedan takav primer je pravljenje veštačkih zimovnika. Ovakvi projekti nisu previše tehnički zahtevni, niti finansijski opterećujući, a mogu imati značajan uticaj na očuvanje ugroženih vrsta. Najbitniji korak jeste naći odgovarajuće mesto za pravljenje zimovnika. Neophodno je da se to mesto nikada ne plavi i ne zamrzava, a da u proleće bude osunčano. Takođe je bitno da se zimovnik ne narušava tokom zime. Jedan slikovit prikaz pravljenja veštačkog zimovnika se može naći ovde.

Naravno, postoje slučajevi kada gmizavci pogodne zimovnike nalaze u blizini ljudskih naselja ili čak u temeljima kuća, na tavanima ili u podrumima, što povećava šansu susreta sa ljudima. U slučaju da se zimovnik nađe na privatnom posedu, najbolje bi bilo ne rušiti ga i ne uznemiravati jedinke koje se nalaze u njemu. Ipak, ukoliko ovakvi gosti nisu poželjni ili njihov život može biti ugrožen (ukoliko se, na primer, nađu na gradilištu), potrebno je obratiti se nadležnim službama koje će doći i ukloniti zmije sa poseda. Bilo je slučajeva kada su zimovnici narušavani prilikom izgradnje puteva ili tunela, i nalaženi u rudnicima i bunarima. Neke od ovakvih situacija opisane su i potkrepljene fotografijama u „Crvenoj knjizi faune Srbije II – Gmizavci“. U nekim slučajevima, zahvaljujući savesnosti ljudi koji su ih nalazili i brzim odgovorima nadležnih službi, životinje su zbrinute, a radovi nastavljeni bez daljeg ometanja. Nažalost, dešava se i da životinje nastradaju. Razlog za ovo je uglavnom nesavesno ponašanje ljudi, koje je posledica straha, sujeverja ili nedovoljnog poznavanja ovih životinja.

Sve vrste zmija u Srbiji su zaštićene zakonom (devet od deset vrsta je pod strogom zaštitom) i ne smeju se ubijati niti uznemiravati, a propisane su i novčane kazne (od 14.400 do 100.000 dinara) u slučaju bilo kakvih nedozvoljenih radnji prema strogo zaštićenim i zaštićenim divljim vrstama. Zabrane i sankcije odnose se i na staništa zaštićenih vrsta, uključujući mesta na kojima životinje zimuju ili se razmnožavaju.

U slučaju da se naiđe na zmije koje je neophodno ukloniti moguće je kontaktirati Zavod za zaštitu prirode Srbije. U Beogradu je za uklanjanje zmija zadužena Zoohigijena Veterine Beograd (izlazak na teren se naplaćuje). Na jugu Srbije aktivna su udruženja čiji su članovi obučeni za rad sa zmijama: „Udruženje za zaštitu gmizavaca i životne sredine 'Poskok'“ iz Vladičinog Hana i „Zoo planet“ iz Niša. Animal Rescue Serbia ima volontere u nekoliko gradova.

Za savete u vezi sa vrstama zmija na raspolaganju je Srpsko herpetološko društvo.

Autori teksta:
Vukašin Bjelica, Margareta Lakušić i Sonja Nikolić
Srpsko herpetološko društvo „Milutin Radovanović“
www.shdmr.org, serbianherpetologicalsocietygmail.com,
www.facebook.com/vodozemcigmizavci
0693422542, 0654092724